Cink pripada IIb grupi periodnog sistema i spada u amfoterne elemente. Koristi se u galvanizaciji, za pripremu boja, u proizvodnji gume, kozmetike, lekova, podnih prekrivača, plastike, sapuna, baterija, tekstila, električne opreme i drugih proizvoda.
Mala rastvorljivost u vodi karakteristična je za karbonate, okside i sulfide, što doprinosi niskoj koncentraciji u prirodnim vodama, ali industrijsko zagađenje posebno iz oblasti, u kojima se nalaze rudnici cinka, može da doprinese visokim koncentracijama i do 50 g/L. U podzemnim vodama sadržaj cinka povećava se sa mineralizacijom. Cinkom su relativno bogate glinovite stene, a manje ga ima u peskovitim sedimentima.
Prekomema količina cinka u organizmu može da izazove gastrointestinalno nadraženje, pogoršanu imunološku funkciju i deficijenciju bakra. Doze od 1.000 ili više mg mogu da proizvedu toksične efekte.
Više koncentracije cinka (5-30 mg/L) su estetski nepoželjne u vodi za piće zbog pojave mlečnog i masnog filma pri prokuvavanju. Opor ukus se može pojaviti pri koncentracijama višim od 20-30 mg/L.
Prema preporuci EU (Directive 98/83/EC) granična vrednost za cink nije propisana, a po našem Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće (Sl. list SRJ, 42/98) iznosi 3 mg/L.
Nobnek, Prve Pruge 1D, 11080, Zemun
.jpg)
